Iz rukopisa Dva veka Beograda
Uspavani vizionar: uviđa da je prošlo vreme njegovih ideja i da je važno ostati netaknut. Tipičan primer je Tadija R. Sondermajer (Beograd, 1892 – Beograd, 1967). Bio je srpski Lindberg, po poduhvatu, a po habitusu zrelih godina – suptilni čovek iz senke.
Nadmudrio Napoleona
Barklej de Toli, Mihail Bogdanovič, knez, ruski vojkovođa škotskog porekla (1761-1818). Rođen je u Rigi 21. 12. 1861, koja je tada pripadala Rusiji. Još kao kadet počeo je službu u ruskoj vojsci.Godine 1788/1789. učestvovao je u ratu protiv Turske, a 1790. 1794. protiv Švedske i Poljske. Pukovnik je postao 1798, a general-major 1799. U ratu protiv Napoleona 1806. i 1807.zapažen je u bitkama kod Pultuska i Ejlana, postaje general-pukovnik. Guverner Finske bio je 1809-1810, pa ministar rata. U otadžbinskom ratu protiv Napoleona 1812. komandovao je zapadnim frontom i uveo je strategiju povlačenja, odnosno taktičkog uvlačenja neprijatelja duboko u rusku teritoriju. s kontakt-bitkom kod Smolenska (17-18.8.1812). Rusi su nastavili povlačenje, a Francuzi su osvojili razoreni grad. Na pritisak Dvora i svetine, predaje dužnost Kutuzovu, ali učestvuje u Borodinskoj bici (7.9.1812.). Iako na nekoj vrsti epitimije (sklonjen od vrhunskih dužnosti, na belom hlebu) poslat je vojnu kampanju u Nemačku. Posle bitke kod Baucena (21. 5. 1813.) ponovo je vrhovni zapovednik, a posle lajpciške bitke (16-19.10.1813) dobija grofovsko zvanje. U pohodu na Francusku 1814. dobija maršalske širite, a naredne godine dobija titulu kneza. Umro je 18. 5. 1818. u Insterburgu, Prusija. Po nekim izvorima bio je otrovan.
Misija Valdemara Bekera
Beker, Valdemar (Beker-bej), visoki oficir ruske i srpke vojske (pre 1835-posle 1877). Malo se zna o oficiru tajanstvene biografije koji je u Srbiju stigao 1874. na preporuku grofa Nikolaja P. Ignajtijeva, generala i ruskog poslanika u Carigradu (Istanbulu). Pred rat sa Turskom 1876, ovaj ratnik s famom velikog ljubavnika, bio je član Ratnog saveta Srbije, generalštaba u senci. Podržao je plan, tada majora Save Grujića, da glavinu srpskih snaga valja rasporediti ka Nišu. Jedno vreme bio je na visokom položaju, iako potpukovnik, kao načelnik štaba Moravsko-timočke vojske. Nije bio popularan u vojsci, a njemu su se pripisivale greške generala Mihaila G. Černjajeva, “lava iz Taškenta”. Smenio ga pukovnik Komarov, a on je bio u rezervi Drinskog korpusa. Učestvovao je i u bici kod Ivanjice, kada je upućen kao pomoć Ibarskoj vojsci. Posle potpisanog primirja, napustio je Srbiju s većinom ruskih dobrovoljaca.